Evo me opet nakon sedam leta
da mi Te pogled začas celog ima,
da dosegnem Ti do svakoga mesta
i zakonačim sav u sećanjima.
Snagu mi daju vrela i visine
i kozje staze i šikare guste
i dahom bune dišem iz dubine
protiv svih što Te hoće da opuste.
Kao ukletog samoća Te huli,
jer bujnu mladost jedno vreme satre,
namerniku su puti iščeznuli,
na ognjištima ugašene vatre.
Ali otisci na stenama stoje
kao putokaz vremena što leti,
na stope davne stavljam stope svoje
i s njihovim se tragom istovetim.
Klanjam se svakom crvenome krovu
i novom gnezdu divnom kao cvet.
Stoletne lipe veće kolo zovu,
a dva razreda čini đaka šest.
Kad će Ti lice ozariti sreća
i kad iz Tvojih vrletnih busija
neobuzdanom snagom svih proleća
ponovo jednom mladost da proklija.
O nek zazveče klepke nebrojane,
kamen poleti, vedri oganj sine,
vesela pesma žetelačka krene,
o probudi se Velebitu džine.
Kad pretočim u zrcala rečna
snom mojim grune java osunčana,
misao moja kao straža večna
čuvaće s Tobom vedre kute dana.
Dušan Ćurčić