Описујући свој живот од раног детињства у родном селу Струганику, преко школовања и постепеног напредовања у војној каријери, све до учествовања у Првом и Другом балканском рату, Живојин Мишић оставио је једно од најзначајнијих сведочанстава о овом времену у војно-политичком, али и етнографском смислу. Дело има високу књижевну вредност, која се прије свега огледа у једноставном, присном стилу писања, анегдотском карактеру и ведром тону чак и када описује највећа војна или лична искушења.
Извор: https://portalibris.rs/
Из Предговора:
Војвода Живојин Мишић је, на крају блиставе војничке каријере, почео да пише своје успомене у Паризу, на болесничкој постељи. Намера му је била да опише свој животни пут од чобанина у ваљевском селу Струганику, испод Маљена и Сувобора, до команданта српске 1. армије у великој колубарској бици (у којој је преморена и десеткована српска војска до ногу потукла аустроугарску Балканску војску) и начелника штаба Врховне команде за време савезничке солунске офанзиве 1918. године, којом је започео дефинитиван слом Централних сила. Задатак који је себи поставио већ озбиљно оболели и изнемогли војвода није био нимало лак, јер је његов животни пут доиста био „дуга и тешка борба“. Више од четрдесет година провео је у војничком мундиру и учествовао у шест ратова, уздижући се постепено од најнижег до највишег положаја у српској војсци, од чина наредника до прослављеног војводе, чије је име ушло у уџбенике ратне историје држава скоро на свим континентима. За све то време задржао је необичну скромност и лик правог народног војсковође, чак и онда када је постао легенда не само у Србији, већ и далеко ван њених граница.